Lidija Disney

Ko je zapravo stvorio Lidiju Disney – ja ili moj trener?

Kako je nastala Lidija Disney – priča o uverenjima, strahu i preokretu

"To nije za tebe."
"Budi realna."
"Ljudi odavde ne idu tamo. Oni odlaze, rade i crnče, ali za veći novac i poštenije uslove."

Rečenice koje upijamo od malena. Glasovi koji nam postaju sopstveni. Nisu uvek zlonamerni, često dolaze od onih koji nas vole i samo žele da nas zaštite. Ali s vremenom, postaju zidovi. Zidovi koje ne preispitujemo. Zidovi koji odlučuju umesto nas.

Odrasla sam u Srbiji, u društvu koje te uči da se ne izdvajaš. Da ne maštaš previše. Da se držiš sigurnog. Ja sam znala da sam iznutra jaka, ali nikada to ničim nisam dokazala. Nisam iz bogate porodice, nisam imala veze ni poznanstva. Bila sam devojka u koju niko nije verovao. Uključujući mene samu.

Trpela sam mobing na poslu, ali nisam znala da postoji bolje sutra. Da JA mogu da postignem nešto. Da JA mogu da odlučujem o svom životu.

A onda se dogodio trenutak koji nisam videla da dolazi.

Moj muž – tadašnji dečko – radio je na privatnom ostrvu Walt Disney kompanije na Bahamima. Svaki put kada bi odlazio, bilo nam je teško. I svaki put mi je govorio: "Treba da se prijaviš. Postoji HR pozicija tamo."

Nasmejala bih se. Ja? Tamo? Nema šanse.

Odbacila sam tu ideju pre nego što je stigla da zaživi. Nisam imala međunarodno iskustvo. Nisam bila "Disney materijal". Nisam ni znala šta to znači, ali sam bila sigurna da nisam to.

Rekla sam mentorki. Očekivala sam da se i ona nasmeje. I jeste – ali ne na način na koji sam očekivala.

"A što da ne pokušaš?" pitala je. Slegla ramenima kao da govorimo o najobičnijoj stvari na svetu. Kao da ja nisam iz Srbije. Kao da ja nisam devojka koja nema nikakvu šansu.

Ali to nije bio kraj. Počela je da me gura ka nečemu drugom – NLP treningu.

I mrzela sam tu ideju. Mislila sam da je NLP prevara, manipulacija za očajnike. Ali situacija na poslu se pogoršavala, i ona je sve više insistirala. "Samo probaj. Ako ne radi, bar ćeš znati zašto."

Odupirala sam se. Svađala. Nalazila izgovore. Ali na kraju, prodala sam nešto da bih platila taj trening i otišla.

Na prvom predavanju, sedela sam prekrštenih ruku, prevrćući očima na motivacioni govor o ciljevima. Ipak, negde između stranica sveske, sitnim slovima, da niko ne vidi, napisala sam:

Ja sam HR na Disney privatnom ostrvu na Bahamima.

Brzo sam zatvorila svesku. Da niko ne vidi. Da ni ja ne vidim.

Kad sam to rekla mentorki, nije se smejala. Samo je rekla: "Ako si sigurna da NLP ne radi, testiraj. Radi sve kako ti kažu i piši o tome. Dokaži mi da ne funkcioniše."

I, kao poslednji udarac, dodala je: "I pošalji CV Disney-ju. Da ih skineš s vrata."

Tako sam i uradila. Mesec dana kasnije, telefon je zazvonio.

Bahami.

Prvi intervju. Nisam bila uzbuđena. Nisam bila ni nervozna. Samo sam se javila i mirno rekla: "Očekivala sam vaš poziv." Čovek sa druge strane je bio zbunjen. Iskreno, i ja sam. Odakle mi ta ideja da se javim i smirenost?

Od tada, moj život se pretvorio u šablon: NLP treninzi vikendom, intervjui za Disney tokom meseca. Primenjivala sam tehnike u koje nisam verovala dok sam se pripremala za posao za koji sam bila sigurna da ga neću dobiti.

Onda, tik pred završni NLP ispit, stigao je mejl. Disney je želeo da zakaže poslednji intervju. U petak. Dan pre mog završnog ispita.

Bes. Panika. "Tempirali su da me slome baš sad!"

Mentorka me je smirivala: "Neće te odbiti preko telefona. To nije njihov način."

Nisam joj verovala. Bila sam sigurna da su sve tempirali da me sruše pre ispita.

Petak. Poslednji razgovor. Regruterka, uzbuđena, rekla je: "Čestitamo! Dobila si posao!"

A moja prva misao? "Where’s the catch?"

Bila sam hladna. Otuđena. Moralo je biti nekog problema sa papirima. Neka viza, nešto što će sprečiti da ovo bude stvarno.

Rekla sam svom NLP treneru. Ispao mu je telefon. Tiho je rekao: "Sutra prezentuješ poslednja. Jesi me čula? Poslednja!“ A ja, zbunjena njegovom reakcijom.

Sutradan sam položila ispit. Onda je došla završna NLP prezentacija – gde smo delili kako smo primenili naučeno. Izašla sam ispred svih i rekla:

"Htela sam da dokažem da NLP ne radi. Zato sam se prijavila za posao na Disney-jevom privatnom ostrvu.“

Svi su se nasmejali. Mislili su da se šalim.

Kako je priča odmicala, energija u sobi se menjala. Kada sam izgovorila: "I juče su mi javili da sam dobila posao" publika je skočila na noge. Ljudi su dotrčali do mene, grlili me, čestitali. Slavili su umesto mene, pre nego što sam uopšte uspela da procesuiram šta se desilo.

Jer svi su već videli ono što ja nisam mogla ni da sanjam. Ispred drugih se odvijala jasno kao dan moja promena. A ja u njoj – i dalje nisam videla ništa, naravno.

... i dalje nisam osećala ništa. Prava reakcija došla je nedeljama kasnije, kada sam stajala ispred statue Mikija Mausa tokom Disney obuke. Tada me je konačno pogodilo.

Ovo nikada nije bila priča o Disney-ju.

Ovo je priča o devojci koja nije verovala u sebe.

**O devojci koja je ceo život slušala **"To nije za tebe."

I o trenutku kada je konačno prestala da sluša.

Dakle, da li je ovo priča o Disney-ju?

Ili o ograničavajućim uverenjima i transformaciji?

A što se tiče mog nadimka? Moj trener me je nazvao "Lidija Disney" jer sam predstavljala manifestovanu pobedu nad limitirajućim uverenjima. I to je sve što je bilo.

Ali pravo pitanje za tebe je – da li je "Lidija Disney" samo identitet ili simbol pobede nad limitirajućim uverenjima i promenom?