Bez bežanja. Samo razvoj!

Pobegla sam. Pa sam se vratila.

Nikada nisam volela da tražim pomoć. Ne znam da li me tome naučilo društvo, porodica ili prosto život, ali znam da kad stvari postanu teške – stisneš zube i guraš. Kome treba slabost? Kome treba da pokazuješ da ne znaš? Da se ne snalaziš? Ovde se snalaziš ili te nema. U ovoj zemlji, u ovom vremenu.

A svi koji me znaju, znaju i da sam radila u inostranstvu. Da sam bežala, ali i da sam se vraćala. Uvek vraćala.

I eto me sad, opet tu. Kod nje. Mog kouča.

Rekli su mi da je dobra. Da seče do koske, ali da vredi. Rekla sam sebi da mogu to da podnesem. Da želim.

Koučing. Reč koju ovde ljudi često ne razumeju, odbacuju ili ismevaju. Zašto bi iko plaćao nekome da mu postavlja pitanja? pitaju se. Ali koučing nije o pitanjima – već o odgovorima koje ne želiš da čuješ. A ona tačno zna koje će izvući.

Prvi put kad sam sela preko puta nje, osetila sam olakšanje. Bila je smirena. Sigurna. Nije me sažaljevala, nije mi davala lažne utehe. Pomislila sam – ovo je okej, osećam se bezbedno ovde.

Ali onda je počela da kopa.

I svaki put kad bi nešto dotakla, nešto što nisam htela da vidim, nešto što sam lepo zakopala, osetila bih kako mi se telo zateže. Govorila sam sebi da sam tu da rastem, ali deo mene je želeo da joj dokaže da mi ne treba. Da sam ja već dovoljno jaka.

Ponekad, dok je pričala, imala sam poriv da je prekinem. Da joj kažem: Znaš šta? Bolja sam od tebe. Ja imam više iskustva. Ja mogu da budem uspešnija. Ali opet, sedim tu. Jer znam da to nije istina.

Najviše me boli što ne igra moju igru. Ne reaguje na moje pokušaje da se povučem, da preusmerim priču, da dokažem da sam već tamo gde treba da budem. Samo gleda. Čeka. Zna.

I onda puknem.

Ne dolazim više – ali samo u svojoj glavi. Govorim sebi da je to bila greška. Preterala je. Nema potrebe da idem ovako duboko. Ko još u ovoj zemlji ima luksuz da se bavi sobom? Da raskopava slojeve koje je lepo ugurao pod tepih, jer život ne staje, jer se računi moraju platiti, jer se od mentalne higijene ne živi?

Ali ono što mi je rekla – odzvanja.

Kao da mi je stavila ogledalo pred lice i zalepila mi ruke da ne mogu da ga pomerim.

Dani prolaze, ali njene reči ostaju.

„Ne možeš da pobegneš od sebe.“

Smešno. A zar nisam u ovoj zemlji učena da bežim? Svi beže. A ja? Ja dolazim ovde i vraćam se ovde da bih kopala dublje?

A šta ako je zdravo biti malo i mazohista?

To često čujem od ljudi koji su uspešni. Bez bola nema rasta, kažu.

Pa da li sam ja mazohista kad se vraćam ovome, a ovoliko boli?

Je l’ to treba tako?

Jednog dana, bez prethodnog planiranja, vraćam se. Sedam naspram nje.

Ne pita gde sam bila.

Samo me pogleda, onako kako neko pogleda kad zna da si se vratio ne zato što moraš, već zato što si konačno spreman.

I sve što mogu da kažem je:

„Hajde da nastavimo. Kreni.“

Comments

Kako sam postala Fractional CHRO

Snaga promene U poslu, kao i u životu, jedna stvar me uvek vodila – promene. Nisam neko ko voli da stagnira. Učim, prilagođavam se, razvijam. I što se više menjam, to više shvatam – upravo u toj promeni leži moja najveća snaga. Moj put kao Fractional CHRO nije počeo sa jasnom idejom da ću ovo raditi. Iskreno, mnogima i danas nije jasno šta tačno radim. „Jesi li HR?“ – jesam. „Jesi li konsultant?“ – i to. „Znači, agencija?“ – ne baš. Svaka firma s kojom radim dobija nešto drugačije. Svaka Fractional CHRO agencija je drugačija. Baš kao što nije svaki HR isti, nije ni svaki Fractional CHRO isti. Ulazim u kompanije i prvo što radim – skeniram. Ne doslovno, ali skoro. Gledam kako funkcionišu, kakva je kultura, koliko su zdravi procesi, gde cure resursi, gde ljudi odlaze, a gde stagniraju. Onda pređem na edukaciju – da vidim šta imaju, šta im nedostaje i šta moram da popravim. Ako već postoji program, preslušam ga. Ako ne postoji – kreiram ga. A onda – krizni HR – upravljanje ne...

Lidija Disney

Ko je zapravo stvorio Lidiju Disney – ja ili moj trener? Kako je nastala Lidija Disney – priča o uverenjima, strahu i preokretu "To nije za tebe." "Budi realna." "Ljudi odavde ne idu tamo. Oni odlaze, rade i crnče, ali za veći novac i poštenije uslove." Rečenice koje upijamo od malena. Glasovi koji nam postaju sopstveni. Nisu uvek zlonamerni, često dolaze od onih koji nas vole i samo žele da nas zaštite. Ali s vremenom, postaju zidovi. Zidovi koje ne preispitujemo. Zidovi koji odlučuju umesto nas. Odrasla sam u Srbiji, u društvu koje te uči da se ne izdvajaš. Da ne maštaš previše. Da se držiš sigurnog. Ja sam znala da sam iznutra jaka, ali nikada to ničim nisam dokazala. Nisam iz bogate porodice, nisam imala veze ni poznanstva. Bila sam devojka u koju niko nije verovao. Uključujući mene samu. Trpela sam mobing na poslu, ali nisam znala da postoji bolje sutra. Da JA mogu da postignem nešto. Da JA mogu da odlučujem o svom životu. A onda se dogodio trenutak k...

No escape. Just growth.

I Ran Away. Then I Came Back. I never liked asking for help. I don’t know if society, family, or simply life taught me that, but I know that when things get tough – you grit your teeth and push through. Who needs weakness? Who needs to show they don’t know something? That they can’t handle it? Here, you either figure it out or you disappear. In this country, in this time. And everyone who knows me also knows that I worked abroad. That I ran away, but that I also returned. Always returned. And here I am now, once again. With her. My coach. They told me she was good. That she cuts to the bone , but that it’s worth it. I told myself I could handle it. That I wanted to. Coaching. A word that people here misunderstand, dismiss, or mock. Why would anyone pay someone to ask them questions? they say. But coaching is not about the questions—it’s about the answers you don’t want to hear. And she knows exactly which ones to bring out. The first time I sat across from her, I felt relie...

Unfinished pages | beyond the mirror

Search This Blog